Тараш је село у Банату, у Војводини, које припада граду Зрењанину. Ово место је једно од најстаријих историји познатих места у Банату. Још у доба неолита на данашњем Селишту су живели људи. Прво помињање Тараша под овим именом (Тархус) је забележено у спису званом Аноним краља Беле из 1202. године. У турским дефтерима, помиње се Тхараш. Није познато значење имена села, премда корен назива указује на назив древног женског божанства које је поштовано у Европи у неолитско доба и можда раније.
Током 17. века се Тараш помиње у пописима Пећке патријаришије. Скоро опустело после турских освајања, нагло је оживело после распуштања Потиско-поморишке војне границе, када су га у 18. веку населили бивши граничари Срби, углавном из Елемира.
Први командант Тараша је био поручник Јован Вучетић 1751. године. Школу Тараш поуздано има од 1766. године. Године 1774. је Тараш припао слободном краљевском Великокикиндском дистрикту у коме су Срби имали слободну самоуправу и никад нису били потчињени спахији. Револуционарне 1848. године је народ Тараша пружио отпор мађарској националној револуционарној војсци и она је Тараш бомбардовала топовима из правца Меленаца. Век касније, окробра 1944. године уочи ослобођења Зрењанина, Тарашани су прослављали повлачење немачке страже из села, а у знак одмазде je мађарска војска из Бачке бомбардовала Тараш из минобацач
Становници Тараша су углавном православни Срби, а у селу живе и православни Роми. Средњовековно становништво насеља насеља на Селишту није опстало у Тарашу током доба турске окупације. Мало мађарских и словачких досељеника се коком XIX века претопило у Србе. Стари Тарашани су се сећали да је на старом гробљу (близу кафане Ловац) било неколико јеврејских гробова, али данас ни најстарији становници не памте да су у Тарашу трајно пребивалиЈевреји, већ да су повремено боравили у Тарашу као накупци, житарски трговци, а неки су као угоститељи боравили дуже.
Иако је после Првог светског рата шпанска грозница (Тарашани говоре „колера") скоро преполовила број становника села, после 1920. године је дошло до демографске експлозије. Становништво је, изузев неколико породица „вирилаца“ (богатих земљорадника са статусним овлашћењима), било веома сиромашно. Унутрашњом колонизацијом су Тарашани после Првог светског рата насељавани у села Стајићево, и Велике Ливаде. = После Другог светског рата је један број Тарашана насељен и у Чикерију, Зрењанин и Чуруг. Током ратова у вези распада Југославије, 1991 - 1995. један број породица Срба избеглица из Хрватске и БиХ се доселио у Тараш.
